Hiperinflacija 1993. i novi dinar — kako je kurs prestao da znači bilo šta, pa ponovo počeo

Naša arhiva kursnih lista počinje 2002. godine, i to nije slučajno. Kurs dinara pre toga nije niz koji se može staviti u tabelu i upoređivati po godinama. Devedesetih je bilo perioda u kojima je zvanični kurs postojao samo na papiru, i jednog — od početka 1992. do januara 1994. — u kome je reč „kurs" izgubila smisao.

Ovaj tekst je o tom periodu. Ne zato što se danas može ponoviti, nego zato što objašnjava zašto se u Srbiji i trideset godina kasnije cene stanova, automobila i kirija izgovaraju u evrima.

Šta je hiperinflacija i koliko je ova bila velika

Ekonomisti obično uzimaju da hiperinflacija počinje kada cene rastu više od pedeset odsto mesečno. Jugoslovenska je tu granicu prešla početkom 1992. i trajala oko dve godine, što je čini jednom od najdužih ikada zabeleženih.

Na vrhuncu, u januaru 1994, mesečna stopa inflacije merila se stotinama miliona procenata. Prevedeno na nešto što se može zamisliti: cene su se udvostručavale otprilike na svaka dva dana, a dnevni rast bio je veći od šezdeset odsto. Po žestini se u stručnoj literaturi svrstava odmah iza mađarske iz 1946. i zimbabveanske iz 2008.

Uzrok nije bio tajanstven. Država je rashode — vojsku, penzije, plate, pomoć preko granice — finansirala štampanjem novca, u uslovima ratova, raspada zajedničkog tržišta i međunarodnih sankcija koje su prepolovile privredu. Kada se količina novca udvostručava brže nego što se roba može proizvesti, cene rade jedino što mogu.

Novčanica sa jedanaest nula

Najvidljiviji trag tog vremena su novčanice. Dinar je u dve godine prošao kroz nekoliko denominacija — svaki put su se brisale nule, i svaki put su se za nekoliko meseci vratile.

Krajem 1993. puštena je novčanica od 500 milijardi dinara (500.000.000.000), sa likom Jovana Jovanovića Zmaja. To je najveći apoen u istoriji dinara. U trenutku kada je stigla do građana, vredela je nekoliko nemačkih maraka; nekoliko nedelja kasnije, manje od jedne.

Prvog januara 1994. izvršena je još jedna denominacija, kojom je sa novčanica skinuto devet nula. Novi apoeni su za tri nedelje ponovo postali bezvredni.

Kako se živelo bez kursa

U takvim uslovima dinar prestaje da obavlja sve tri funkcije novca odjednom.

Nije mera vrednosti. Cene u prodavnicama menjale su se više puta dnevno, a mnoge radnje su ih ispisivale u „bodovima" — što je bio pristojan naziv za nemačke marke — i preračunavale po kursu tog sata.

Nije sredstvo štednje. Plata se trošila istog dana, po mogućstvu istog sata. Ko je platu primio ujutru a u prodavnicu stigao popodne, kupio je osetno manje.

Jedva da je sredstvo plaćanja. Sve što je imalo trajniju vrednost — stan, automobil, zakup, usluga majstora — ugovaralo se i plaćalo u markama. Dinari su se primali samo zato što se moralo, i odmah menjali.

Zvanični kurs je postojao, ali po njemu niko nije mogao da kupi devize. Stvarni kurs se formirao na ulici, kod dilera, i menjao se iz sata u sat. Razlika između zvaničnog i uličnog kursa bila je tolika da je sama po sebi bila izvor zarade za one koji su imali pristup devizama po zvaničnom kursu.

24. januar 1994.

Tog dana je počeo da se primenjuje Program monetarne rekonstrukcije, koji je vodio Dragoslav Avramović, ekonomista sa dugom karijerom u Svetskoj banci, tada već u osmoj deceniji života i uskoro guverner Narodne banke Jugoslavije.

Suština programa staje u jednu rečenicu: uveden je novi dinar, vezan za nemačku marku u odnosu jedan prema jedan, i svaki novi dinar pušten u opticaj morao je da ima pokriće u devizama i zlatu. Država je izgubila mogućnost da deficit pokriva štampanjem.

Efekat je bio trenutan. Inflacija, koja se u januaru merila stotinama miliona procenata, u narednim mesecima bila je oko nule. Ljudi su prvi put posle dve godine dobili platu koja je sutradan vredela isto koliko i danas.

Zašto je uspelo? Iz istog razloga iz kog fiksni kurs uopšte radi: obećanje „jedan dinar je jedna marka" je proverljivo. Svako je mogao da ode u banku i zameni. Dok je zamena bila moguća, poverenje je postojalo.

Zašto nije potrajalo

Odnos jedan prema jedan održao se relativno kratko. Program je zaustavio štampanje novca, ali uzroke deficita — sankcije, neefikasnu privredu, rashode države — nije mogao da ukloni. Već tokom 1994. i 1995. pritisci su se vratili, pokriće više nije strogo poštovano, a na ulici se marka ponovo prodavala skuplje nego u banci. Dinar je krajem 1995. zvanično devalviran, Avramović je 1996. smenjen, i ostatak decenije prošao je u znaku dva kursa: zvaničnog, po kome se gotovo ništa nije moglo kupiti, i uličnog, po kome se živelo.

Taj dvostruki sistem ukinut je tek krajem 2000. godine, kada je zvanični kurs sa šest izjednačen sa tržišnim od oko trideset dinara za marku i uveden rukovođeno plivajući kurs. Dinar je ubrzo postao konvertibilan za tekuće transakcije. Godinu i po kasnije evro je zamenio marku — i tu, u maju 2002, sa kursom od oko 60 dinara za evro, počinje niz koji možete pratiti na strani kursa evra kroz godine. Šezdeset dinara za evro je, uzgred, upravo onih trideset za marku.

Šta je ostalo do danas

Hiperinflacija je trajala dve godine, ali su njene posledice u ponašanju mnogo dugovečnije.

• Cene u evrima. Nekretnine, automobili i kirije se u Srbiji i danas izgovaraju u evrima, iako se plate primaju i svakodnevni računi plaćaju u dinarima. Navika je nastala kada je marka bila jedina mera koja je sutra značila isto što i danas.
• Štednja u devizama. Najveći deo štednje građana u bankama i dalje je u evrima, uprkos tome što dinarska štednja već godinama nosi višu kamatu, a kurs je stabilan.
• Osetljivost na kurs. Promena od jednog dinara na kursu evra u Srbiji je vest. U zemljama bez takvog iskustva, promena od jednog procenta ne stiže ni do poslovnih strana.

To objašnjava i zašto Narodna banka Srbije toliko pažnje posvećuje stabilnosti kursa: u privredi u kojoj su krediti, štednja i cene vezani za evro, kurs je cena od koje zavise sve druge. O vezi između kursa i rasta cena danas pišemo u tekstu o kursu i inflaciji.

Novčanice iz tog perioda nemaju nikakvu vrednost za zamenu — rokovi su davno istekli — ali se redovno pojavljuju kod kolekcionara, gde apoen od 500 milijardi vredi tek nešto više od papira na kome je odštampan. Bilo ih je previše.